Od Marksovog vremena pa do 1989, reč kаpitalista je svuda bila uvreda! Sa relativnim izuzetkom Sjedinjenih država, ali samo sa relativnim. Tada se desio prelom: Francuzi su zauvek pokopali svoju Revoluciju. Berlinski zid je srušen: u Kotonuu, Beninci su oborili Lenjinov kip; na ulicama Bukurešta demonstranti su napisali "Živela privatizacija!". Za čitave narode, kapitalizam, nekad omražen i sumnjiv, postao je nada, put napretka i slobode. Čak je i nekoliko filozofa izjavilo da kapitalizam predstavlja kraj istorije, jednoobraznu i univerzalnu ideologiju ka kojoj se kreće čitavo čovečanstvo. Preterano "optimistički" stav. Kapitalizam je odveć nesavršen da se ne bi mogao prevazići. Nesavršenost duha, najpre: legitimitet kapitalističkog sistema, praktične a ne teorijske prirode, nepostojan je, jer izvire jedino iz njegove uspešnosti. Dovoljan će biti jedan neuspeh, jedan trenutak sporog razvoja, pa da njegovi temelji budu neposredno osporeni, a njegova smrt najavljena. Politička krhkost, takođe: kapitalizam ne proizvodi mitove, a još manje heroje; narodi o njemu sude samo na osnovu njegovih rezultata, a za ove se ne može jemčiti da će uvek biti pozitivni. Ova jalovost u stvaranju mitova svojstvena kapitalizmu svedoči a njegovoj iskustvenoj nadmoćnosti, ali i o njegovoj konstitutivnoj slabosti: kapitalizam u nama više zadovoljava homo rationalisa nego homo symbolicusa.