Od sredine sedamdesetih godina Janoš Kiš se postepeno uzdigao do pozicije najprihvatjivijeg političkog i moralnog autoriteta u onoj grupi intelektualaca koja je kasnije postala poznata pod imenom "demokratska opozicija". Od 1977. godine bio je jedan od organizatora pokreta za ljudska prava i solidarnost. S nekolicinom istomišljenika 1981. godine osnovao je i, sve do promene uređenja u Mađarskoj, uređivao ilegalni časopis Beszelo (Govornik), političko glasilo koje se svojim izuzetnim kvalitetom isticalo ne samo u krugu samizdat-izdanja.

Ištvan Erši u pogovoru knjige Neutralnost države ističe složenost filozofskog puta Janoša Kiša. Ovu knjigu on određuje kao „u prolazu“ budući da Kiš presipituje svoj put koji se udaljava od kritike marksizma, i da ide ka novom početku, bez histerije, već težeći kontinuitetu svog života:

„Ova knjiga sadrži nekoliko dokumenata tog novog početka. Iz njih se lako može zaključiti da Janoš Kiš zastupa onaj pravac političke filozofije liberalizma u kojem njegove stare egalitarijanske sklonosti i angažman u domenu ljudskih prava mogu u najpotpunijem vidu da dođu do izražaja.  Stoga je novi početak ujedno i autentični nastavak, autora zaista vidimo  –  u prolazu. Autentičan je – jer potiče iz biografije autora – i onaj način, na koji se sa startne linije praktično-političkih problema ustremljuje prema teorijskim dilemama, a kako te teorijske dileme ponovo vraća na teren najčešće aktuelne prakse.“