Genetička epistemologija je sebi zadala ogroman, mada bitno ograničen, i s obzirom na to kako ona procenjuje svoju moć, skroman zadatak. Ona se ne pita, zajedno sa filozofskom epistemologijom, "Kako je saznanje moguće" u apsolutnom smislu. Ona jednostavno postavlja pitanje u ovom obliku "Kako su saznanja postala moguća" ili "Kako su postala stvarna?". Međutim, pošto je svako, pa i naučno saznanje u neprekidnom nastajanju, na čemu su insistirali neokantovci problem se na kraju javlja u ovom obliku: "Kako to da se saznanja šire, kako u dubinu, tako i u širinu?", dakle kvalitativno kao i kvantitativno ali opet podvlačimo činjenicu da taj kvalitet i taj kvantitet, nivo po nivo, normativno procenjuju sami subjekti, a ne genetičar.