U prirodi i umetnosti bit teži, pre svega, da se ostvari ili prikaže pojedinačno. Zato se najveća strogost forme pokazuje u počecima obe; jer bez ograničenja se ono što je bezgranično ne bi moglo pojaviti; da nema strogosti, ne bi moglo biti ni blagosti, a jedinstvo se može osetiti samo posredstvom zasebnosti, podvajanja i opreke. Stoga je na početku stvaralački duh sasvim izgubljen u formi, nedostupan, zatvoren, pa čak i u krupnom još opor. Ali što više uspeva sve svoje obilje da sjedini u jednom stvorenju, to više, postepeno, popušta njegova strogost, a tamo gde je sasvim izgradio formu, tako da u njoj zadovoljen miruje i samog sebe dokučava, on se, takoreći, razvedrava i počinje da se kreće u vidu blagih linija.