“Vrlo često smo slušali Ferdinanda de Sosira kako se žali na nedostatak principa i metoda koji bi bili karakteristični za lingvistiku, u okviru koje je izrastao njegov genije. Celog života on je uporno istraživao osnovne zakone koji bi usmerili njegovu misao kroz taj haos. Tek 1906, nasledivši Žozefa Verthajmera na Ženevskom univerzitetu, mogao je da iznese svoje sopstvene ideje koje su u njemu sazrevale tokom niza godina. Održao je tri kursa iz opšte lingvistike tokom 1906-1907, 1908-1909 i 1910-1911. godine; istina potrebe programa obavezivale su ga da polovinu svakog od tih kurseva posveti indoevropskim jezicima, njihovoj istoriji i opisu; glavni deo njegovog predmeta tako je morao biti izuzetno sužen.”