Jezik, istina i logika (1936) predstavlja kapitalno delo Alfreda Džulsa Ajera, svojevrstan manifest logičkog pozitivizma. Ajer, kao rodonačelnik analitičke filozofije na zapadu, iznosi u ovom delu jednu detaljnu analizu sledećih pitanja: uloge filozofije, prirode njene analize, istine i verovatnoće, kritike etike i teologije. Takođe, nudi nam i rešenja čuvenih filozofskih problema, poput onog nezaobilaznog – šta je to filozofija, šta je njen cilji? Cilj filozofije, za Ajera, predstavlja analizu naučnih hipoteza i teorija preko izvornih stavova: prvi su oni koji se tiču "odnosa među idejama" (a priori logika), a drugi su oni koji se tiču "činjenica" (hipoteze, koje mogu biti verovatne, ali nikad pouzdane). Gledajući na filozofiranje kao na "delatnost analize", Ajer se okreće krajnjem fenomenalizmu.