Hibridnost, koncept koji je Bahtin iz nauke o prirodi i lingvistike preneo u književnu poetiku i teoriju kulture, produktivan je ne samo u teoriji žanrova, kako nastoji da se pokaže u ovoj knjizi, već se ukorenio i u kulturnim i postkolonijalnim studijama, koje su kulturalizacijom društvene nauke i politikom identiteta pokušale da prevaziđu globalne i lokalne odnose eksploatacije. U Hibridnim žanrovima, nasuprot postkolonijalnoj primeni hibridnosti koja poslednjih decenija preovlađuje u svetu, svesno se ograničava na pojedine žanrove novovekovnog evropskog pisanja, gde se književnost, mišljenje i iskustvo konstitutivno prožimaju, i ujedno, u duhu Bahtinove koncepcije, razmišlja o društveno-ideološkim i političkim pozadinama hibridnosti koja niče na granicama književnosti. Pre svega istražuje se metapoezija, esej i autobiografija. To su primeri hibridnih žanrova u kojima se singularnost književnosti interdiskurzivno ukršta s diskursima mišljenja (filozofijom, teorijom, naukom) i sa onim vrstama neknjiževnog pisanja koje pokušavaju da zahvate fluidnost iskustva življenog sveta (od životopisa do novinarstva). U nastavku knjige postavlja se pitanje zašto su u romantizmu i modernizmu uspostavljeni postupci kojima književnost kao nadžanr stvara utisak da je hibrid nešto između svesnog stvaralaštva i delovanja jezika izvan mišljenja. U zaključku se kritički analizira teorija žanra sa stanovišta istorije hibridizacije koncepata prirodnih i humanističkih nauka; u toj vrsti metaforične hibridnosti uočavaju se simptomi borbe humanistike za društveni opstanak.