Čini mi se da svi oni koji su se na ovaj ili onaj način bavili esejom (a takvih je malo ako je verovati esejisti Sretenu Mariću) slažu u jednoj stvari: esej kao žanr veoma je teško definisati. U nastojanjima da se odredi njegova suština, strukturne karakteristike i funkcija, kao oblika, odnosno žanra ili vrste, gotovo bez izuzetka nailazilo se na prepreku njegove "neodređenosti" i "neuhvatljivosti". To "što ne podnosi nikakav zakon, pa ni zakon žanra" sagledava se uglavnom kao posledica dveju uočenih karakteristika eseja: njegove subjektivnosti i hibridnosti. Dovodi se u pitanje čak i postojanje “esejistsičkog oblika” kao takvog: paradoksalno se govori o formi eseja "koja zahteva jednu samosvesnu bezobličnost" o formi kao "neutralnosti", koja se autoru ne postavlja kao zadatost već kao izazov slobode.

Gorana Raičević