Kordićevo polazište nalazi se u Frojdovoj tvrdnji da oni koji nemaju psihoanalitičko iskustvo, ne mogu adekvatno razumeti tekstove i knjige što ih je on napisao. Pri čemu se misli ne samo na iskustvo analitičara, nego i na iskustvo analiziranog, oba sadržana upravo u personi onog prvog, pošto analitičar ne može biti onaj koji i sam nije analiziran. Tako je Kordić osigurao široko polje u koje je uključio svoja iskustva raznih tipova, od svakodnevnih i životnih, prijateljskih i porodičnih, vezanih za razne toponime od rodnog mesta do Beograda, pa do iskustava profesionalnih, kako analitičkih, tako i profesorskih i naučničkih, od pubertetskih pa do današnjih dana.
Celim tokom izlaganja Kordić povlači paralele između Frojdovog i svog života, ali tako da ni u tragovima ne sugeriše sopstvenu sličnost s Frojdom, već preko njih smera – i u tome uspeva – da demonstrira zakonomernost izvesnih događaja na (svačijem) životnom putu. Time ujedno izbegava upadanje u zamku pukog reprodukovanja opštih mesta iz biografije i učenja oca psihoanalize (što je karakteristika velikog broja Frojdovih, poslednih decenija napisanih, biografija), nego sama ta mesta rekontekstualizuje i projektuje u konzistentan naučni okvir, sazdan od nalaza kako one rane, tako i savremene psihoanalitičke teorije. Taj celokupni aranžman Kordić naziva proživljavanjem i kaže da je „proživljavanje Frojda lično iskustvo svakog psihoanalitičara koji zahvaljujući ličnoj analizi i samoanalizi, te psihoanalitičkom radu sa drugima, postepeno inkorporira, internalizuje i identifikuje se sa onim što je Frojd postigao kroz svoje životno iskustvo i delo, naravno, na njemu svojstven način, sa osobenim pečatom koje to iskustvo nosi. Za to je potrebna psihoanalitička zrelost i stoga pisanje ove knjige i nije bilo moguće ranije, bar ne na ovakav način“.