Postojali su, postoje i danas, različiti projekti i pokušaji da se ispostave humaniji, ljudski odnosi u globalnom društvu i/ili njegovim segmentima. Ako posmatramo život uverićemo se da je uspostavljanje normalnog i moralnog poretka u svetu složen i težak poduhvat. Isto tako i u školi. Javljali su se u 20-om veku reformatorski pokušaji i u obrazovanju sa manje radikalnim humanističkim ciljevima i načelima od Šenebekovih (npr: Samerhil, Montesori, Valdorf).

Ovu knjigu ne treba čitati u žurbi. Da bismo shvatili motive i životnu filozofiju autora, treba za čitanje da odvojimo vreme, treba joj pristupiti gotovo sa strahopoštovanjem i radoznalošću, da nas obuzmu i nadahnu autorove ideje i nastojanja i poželimo da živimo sa decom na isti ili sličan način.

Ako se osvrenemo unaokolo primetićemo porodice i škole čiji roditelji i nastavnici istrajavaju na oživotvorenju pravih vrednosti i ideala; One deluju kao humane oaze u haotičnom i surovom svetu. U sličnom položaju može se naći škola sa ljudskim licem.

Nezavisno od brojnih prepreka i odsustva sistematske društvene podrške svaki nastavnik i roditelj može da unapređuje i humanizuje ono što ima presudni razvojni značaj – kvalitet odnosa sa decom. Drugarstvo i prijateljstvo iz škole se rado i najduže pamti, duže od računskih operacija ili gramatike, i više utiče na ishod u obrazovanju.

Novi, ravnopravni, drugarski odnosi sa decom predstavljaju okosnicu Šenebekove vizije škole sa ljudskim licem. Shvatićemo važnost novih odnosa, novog života sa decom kad pokušamo da ih realizujemo. Živeći smisleno i autentično sa decom, roditeljima i nastavnicima, uopšte se ne javljaju problemi u vezi sa vaspitanjem. Aktivnosti i konflikti se poverenjem i dogovorom rešavaju. Takvo saznanje će posvedočiti oni roditelji i učitelji koji na taj način žive u školi i/ili porodici. Zna naš narod odavno: Dogovor kuću gradi.