Knjiga O teoriji proze Viktora Šklovskog iz 1925. godine, mogla je postati najvažnije delo književne kritike dvadesetog veka, da se pred njom nisu našle dve prepreke: obračun sovjetskog režima sa Šklovskim i ostalim ruskim formalistima tridesetih godina, te nedostatak prevoda i ograničenost na rusku recepciju. Danas, ova knjiga prevedena u celosti, ne samo što nagoveštava strukturalizam i poststrukturalizam, nego postavlja i pitanja o prirodi umetničkog dela, pitanja koja su provokativna i danas, kao što su bila i 1920-ih. Navodeći da pisci grade svoje delo prema umetničkim principima, a ne iz pokušaja da imitiraju "realnost", Šklovski nam uz pomoć Servantesa, Tolstoja, Sterna, Dikensa, Belog i Rozanova, daje novi pogled na literaturu, i u svojim najstrastvenijim momentima, na svet u celini.