Između 1920. i 1935. godine na obodu Treće internacionale, ali uz njenu podršku, postojala je Internacionala revolucionarnih književnika. Grupa koja se povremeno okupljala, na kraju se razvila u malu organizaciju, po uzoru na onu veliku, sa svojim osobljem (koje podseća na ono u hotelu Oksidental, kod Kafke), sa sopstvenom štampom i sa svojim ograncima u brojnim zemljama. Ta "Književna internacionala" (bez presedana u istoriji) je od početka verovala da je njen poziv bio da svuda potpomogne nastanak "proleterske" književnosti, ali se nad njenim programom nadvila velika senka dvosmislenosti kad je u SSSR-u "proleterski" dobilo značenje i "aktivistički". Najzad, doktrina i metode te organizacije su nakon dugog perioda nesporazuma, usled napetosti, nesuglasica i sukoba, izazvale rasturanje revolucionarnog "tabora", ili "stranke", koji je nastao u francuskom književnom životu, a koji je Internacionala trebalo da podrži i ojača. To su neke od bitnih činjenica na koje bi ova knjiga htela pre svega da ukaže.

Žan-Pjer Morel