Naša istraživanja pretpostavljaju stalno sučeljavanje naših modernih pojmova sa kategorijama koje funkcionišu u antičkim tragedijama. Može li se Kralj Edip rasvetliti psihoanalizom? Kako se u tragediji sazdaje osećanje odgovornosti, angažovanosti delatnika u svojim delima, ono što danas nazivamo psihološkom funkcijom volje? Postaviti te probleme znači zahtevati da se između intencije dela i mentalnih navika tumača uspostavi lucidan i uistinu istorijski dijalog, koji pomaže da se razotkriju pretpostavke savremenog čitaoca, obično nesvesne, i koji ovoga prinuđava da sebe preispita u svom načinu čitanja, koje je tobože bez predubeđenja.