Tumačenja Mihaila Bahtina uvek osvežavaju pamćenje čitalaca. Veliki doprinos književnoj teoriji, ali i književnoj istoriji donosi upravo knjiga Estetika jezičkog stvaralaštva. Iako bi nas sam naslov možda slepo navodio da se ovde raspravlja isključivo o lingvističkim problemima, ne, ovde je ipak reč i o čistoj umetnosti. O umetnosti koja ne poznaje granice Istoka i Zapada, koja se jednako bavi i Rableom i Tolstojem, i Geteom i Dostojevskim. O umetnosti koja ne poznaje vreme, gde autor uspešno obuhvata antičku, srednjovekovnu, renesansnu, baroknu, realističku i modernu književnost:

"Osnovna tema rada je vreme-prostor i prikaz čoveka u romanu. Naš kriterijum je osvajanje realnog istorijskog vremena i istorijskog čoveka u njemu. Taj zadatak je uglavnom teorijsko-književnog tipa. Ali svaki teorijski zadatak može se rešavati samo na konkretnom istorijskom materijalu. Osim toga, taj zadatak je sam po sebi suviše širok i zahteva izvesna ograničenja, i to kako s teorijskog, tako i sa istorijskog aspekta. Zato je naša konkretnija i uža tema - lik čoveka u razvoju koji je prikazan u romanu" (Mihail Bahtin)