Lična priča Venjamina Kaverina (1902-1989) smeštena u Epilog, u najneposrednijoj je vezi samo sa njegovom književnom biografijom, kako autor sugeriše, a ne sa istorijom sovjetske književnosti u čijim okvirima se ona nalazi. U želji za „svođenjem računa“, Kaverin ispisuje objektivnu priču determinisanu društveno-političkim okolnostima. Epilog čitaocima donosi sećanja obojena izuzetnom iskrenošću, dubinom introspekcije i suptilnim psihologizmom. „Unapred moram da upozorim da je ova knjiga napisana početkom sedamdesetih, to jest u periodu takozvanog zastoja. Presudno osećanje koje je postavljalo nesavladive prepreke razvitku i ekonomije i kulture - bio je strah. Istina, to nije bilo ono osećanje koje smo imali tridestih-četrdesetih, kada je strah bio u najužoj vezi sa hapšenjima, mučenjima, streljanjima, sa smrtnom opasnošću u svim njenim vidovima. Ali bio je to čvrsto ustaljen strah, koji kao da se ponosio svojom stabilnošću, koji je stezao u svojoj ogromnoj šapi svaku novu misao, svaki ma i najstidljiviji pokušaj da se nešto izmeni. Bio je to strah koji je zaustavljao ruku pisca, kičicu slikara, otkriće pronalazača, predlog ekonomiste."

Venjamin Kaverin