Studije objedinjene pod naslovom Pulsiranje književnosti predstavljaju zbirku eseja Petera Zajaca o položaju književnosti u savremenom svetu. Očigledno je da u poststrukturalističkoj autorefleksiji nauka o književnosti gubi svoj značaj: "Književnost više nije ni uzdignut prst protiv civilizacijskih pretnji; civilizacijska samokritika danas prožima sve životne oblasti, postala je javna stvar, ideološko i političko geslo, ali već i publicištička fraza", kaže sam autor. U epohi poststrukturalizma književnost postaje "svesna" vlastite krize. Ta kriza ogleda se u neuspehu avangardista, čija zamisao o totalnoj estetizaciji nije uspela, te je dominirala primenjena umetnost i potrošačka, tj. zabavna industrija. "Prave" umetničke književnosti, koja podrazumeva stvaranje pulsacionih, gipkih slika ljudskih situiranosti u životnom svetu, nema! Međutim, njena budućnost ogleda se u prihvatanju i razvijanju postulata tzv. pulsacione estetike. Osnovni njen princip jeste princip uzajamnog delovanja, što podrazumeva književni sinergizam. Ovo je preduslov koji za Zajaca predstavlja polaznu tačku za vraćanje književnosti na pravi put - u sferu kreativne umetnosti.