Imanuela Kanta pamtimo kao velikog pretka. Pamtimo ga kao mislioca moderne racionalnosti koji se borio protiv praznoverja i zbrkane metafizike. Pamtimo ga kao teoretičara republikanski shvaćene slobode koji je kritikovao nasledno plemstvo i autoritetu crkvene dogmatike suprotstavio autoritet nauke. Za njegovu filozofiju, koja je nastala na razmeđi dveju epoha, smatramo da je zadala jedan od odlučujućih udaraca vremenu kraljeva i kardinala, vremenu svilenih dokolenica i perika. Na njihovo mesto, ova je filozofija postavila novog gospodara koji vlastitim aršinima meri i zauzdava haotične kretnje koje u svetu nalazi, a svoje činove opravdava pozivanjem na univerzalna načela: u Kantovoj filozofiji vidimo artikulaciju samosvesti racionalnog, skeptičnog i odgovornog čoveka.