Tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka još uvek je bila izražena dihotomija u gledištima književnika, likovnih i muzičkih umetnika u pogledu važnosti narodne tradicije u određivanju daljih razvojnih smernica. Mada je želja za uključivanjem u tokove savremenog razvoja bila jasno izražena, istovremeno je uporno postojala svest o neophodnosti čuvanja kulturnog nasleđa.