Шопенхауер и Ниче

Приказивање Шопенхауерове и Ничеове филозофије прате супротне недоумице. Шопенхауер пише сасвим јасно: његов начин мишљења и изражавања у потпуности искључује неко \"оригинално схватање\" његовог учења које би изменило оно претходно важеће - што је још увек могуће код Платона, Спинозе, Канта и Хегела. Уколико приказ настоји да буде више од пуког извештаја, онда он мора да прекорачи сам садржај учења и да се упусти у даље и критичко разматрање његових веза са културним чињеницама, психолошком позадином, сазнајним нормама и моралним вредностима. Ако у случају Шопенхауера логичко тумачење није потребно, код Ничеа оно није ни могуће. Ако бих овде покушао да хладним научним стилом умирим његов песнички или емоцијама испуњен језик, онда то не би била само промена форме, већ би то значило подићи његове изјаве на ниво апстракције које оне саме нису достигле и који би онда могао да буде усмерен ка неким другачијим правцима. Он сам, једноставно, даје премало за филозофско тумачење које тежи простом приказу, док, за исто, Шопенхауер нуди сувише.