Композиција романа осмишљена је на изузетан начин. Свако поглавље је попут елиптичне реченице, на први поглед без извесних елемената који су, уствари, присутни на једном вишем плану! И свако поглавље понаособ, као и кад је уланчано са другима, тече, опет у виду елипсе, ка тачки заједничког исходишта. Елиптични роман! Роман-елипса!

Ликови су изграђени у савршеној пропорцији, како  са композицијом, тако и са реално сагледаном способношћу читаоца да их перципира и емотивно се одреди према њима.Сваком од јунака дат је идеалан простор, што их, уз мајсторске потезе „кичице“ при осликавању ликова (од „кроки“ стила, преко карикатуре, до манира каквог импресионисте),  чини невероватно живима и јасно видљивима.

Језик је, такође, део  приче о животности ликова. И не само језик којим они говоре (а који је на неколико места бриљантан!), већ можда пре – језик приповедача, језик којим проговарају унутрашњи светови јунака, њихове неизречене мисли. Управо то што они НЕ ИЗГОВАРАЈУ, чини их можда више живима и препознатљивима, од онога што су у роману изрекли.

На безброј места читалац ће, потпуно неочекивано, наићи на чисту емоцију, на сјајне метафоре, на до перфекције избрушено пишчево лирско перо! Роман у целини  јесте, у ствари, лирски, што је запањујућа спознаја до које се  долази тек након његовог читања!

(Из рецензије Милене Алексић)