Krivično procesno pravo je grana prava, koja je u poslednjim godinama bila predmet značajnih izmena. Izmene su bile znatno češće nego što je to poželjno kada je u pitanju ova grana prava. Najradikalnije izmene učinjene su donošenjem novog zakonika 2011. godine. Tradicionalne tekovine teorije i prakse nisu uvažene. Naprotiv, s njima se raskinulo i pažnja je u velikoj meri usmerena prema anglosaksonskoj pravnoj logici. Problem se sastoji u tome što je ugledanje na anglosaksonski pravni sistem bilo nekritičko, te je rezultiralo neadekvatnom i nekritičkom recepcijom pravnih instituta koji ne odgovaraju evropsko-kontinentalnoj pravnoj logici. Broj, a pogotovo domašaji tih instituta, nije zanemarljiv. Posledice su veoma značajne, a ogledaju se u kvalitativnoj degradaciji krivičnog postupka. Osim ugledanja na anglosaksonski sistem preko poželjne mere, probleme predstavljaju i neke nove koncepcije, mehanizmi i ideje koje su dobile normativni izraz, a u primeni uzrokuju ne samo nelogičnosti, već i ozbiljne probleme.

Ne treba, naravno, zanemariti ni činjenicu da su učinjene i pojedine pozitivne promene. Međutim, negativne pretežu. Jedna od negativnih posledica, a mi bismo rekli i najvažnija, nepostojanje je obaveze dostizanja istine u krivičnom postupku. Tako nešto je problematično s aspekta pravičnosti, ali i s aspekta legitimnosti krivičnog postupka. Ukoliko istina, a time i pravičnost, u postupku nisu nimalo značajni, pitamo se šta onda jeste značajno. Šta opravdava vođenje krivičnog postupka, kada se gotovo svaki cilj krivičnog postupka neminovno oslanja na istinu i od nje zavisi? Sasvim je očigledno kakve probleme su arhitekte važećeg postupnika unele u naš pravni sistem. Upravo iz tog razloga smatramo neophodnim i legitimnim detaljno sagledavanje istine u krivičnom postupku.

Detaljno sagledavanje istine u krivičnom postupku ne podrazumeva analizu svih postojećih instituta i odredbi. Autor se opredelio za analizu određenih instituta. Takav pristup ima i određene opasnosti. Naime, svaka selekcija stvara sasvim razumljivu mogućnost da se odabere i obradi nešto što nije od naročitog značaja, ali isto tako i da se izostavi nešto od naročitog značaja. Autor ovaj rizik u potpunosti prihvata, a opasnosti imanentne selekciji ne navodi kao opravdanje nedostataka ove knjige, stoga ih tako ne treba ni razumeti. Takođe, autor nije propustio priliku da iznese ozbiljnu i argumentovanu kritiku loših normativnih rešenja, kojih je daleko više no što je to dopustivo.