U prepoznatljivom stilu, s epigramski sažetom duhovitošću i psihološkim zapažanjem, Grubačić je oblikovao korpus tekstova koji, po zgusnutosti kazivanja i po tome kako se u njima otkrivaju osnovne teze o teško razrešivim pitanjima literarnog teksta, predstavlja njegovo najzrelije ostvarenje. Nastale na ukrštaju poetoloških, književno-istorijskih i kulturno-teorijskih razmatranja, ove studije svedoče o ozbiljnom preispitivanju nekih od ključnih fenomena savremene svetske književne misli. Knjiga se sastoji od pet poglavlja u kojima se raspravlja o različitim vidovima razgraničenja – epistemološkim (razlike između duhovnih i tehničkih nauka), klasifikacijskim (problem periodizacije), umetničko-mimetičkim (žanrovsko određenje tzv. retrospektivnih utopija u književnosti) – ali i o fenomenu identiteta i alteriteta (problemi prevoda), kao i o razlčitim kulturnim modelima u književnoj tradiciji.

Mnogo je toga što ovde podrazumeva interdisciplinarni pristup kulturi, odnosima moći, razlikama u mentalitetu, stvaranju kolektivnih identiteta, kulturnom pamćenju i percepciji ”svog” i ”tuđeg”. Autor se zato osvrće i na estetiku recepcije, to jest, na pitanje šta se to sve, tokom vekova, menja i zbiva u glavama čitalaca, dok u srednjovekovnom kostimu, pod šlemom, šeširom, a i sasvim bez kape, stoje pred zagonetnim književnim ogledalom? Hoće li se prepoznati u odrazima samosvesti, produbljujući svoje mitove, a da ih se nikad ne oslobodi? Hoće li to ogledalo skloniti, pa opet naći i izgubiti, uzeti, odbaciti i opet mu se vratiti, tako da mu se lik gubi pred uvek istim problemom samoprepoznavanja? Ova knjiga se bavi odvajanjem posebnih, distinktivnih odlika književnog tedsta, koji tumači kao subverzivni potencijal u odnosu na kanon, na kulturološku matricu i teorijske pretpostavke. Drugim rečima, ona uspešno rešava tzv. ”unutrašnje” probleme književnih teorija i sa kritičkim duhom pristupa kako znanju, tako i pronicanju u antinomije društvenog stanja, kombinujući diskurse koji su danas u akademskoj sredini razdvojeni.

Razlikujući suštinsko i slučajno, individualno i tipsko, autor je golemu građu u ovoj knjizi preobražavao u simboličnu, plastično viđenu sliku kutlurne i književne istorije, u unutrašnje tkanje smisla, koje i ograničenom isečku problema daje prostorne dimenzije, i koje pomoću načina izlaganja punog digresija, aluzija, citata i višeslojnih slika, pruža perspektivu usmerenu ka celovitosti života. Snaga ove knjige je u oblikovanju sinteza. Bilo ih je, razume se, i u njegovim ranijim knjigama. Sve ih je, međutim, ovde nadmašila u žestini i prodornosti: zamišljena kao reakcija na sociološke banalizacije, na kruto ideološko mišljenje i pozitivistički dogmatizam, ova poslednja knjiga s jednakom upornošću kritikuje i svest koja se nije pomakla od mehanicističke paradigme, od kartezijanskog pogleda na svet, od golog tumačenja vidljivog, od pasivne saznajne uloge ili slepe vere u eksperiment.