Kao što po lepoti nema ravna zavetnom ili nadgrobnom latinskom zapisu, tako po zagonetnoj, zgusnutoj mudrosti, nema ravna Kafkinim dnevničkim beleškama. Uvek mi je pred očima njegova „parabola o čitaočevom kažiprstu" iz 1916. godine, naoko zapisana bez svrhe i povoda. Tih nekoliko rečenica sažimaju sa bezličnom veličanstvenošću sve što svet treba da zna o pisanju i čitanju."Jedne olujne noći – dok je vetar oštro unosio kišu preko najmanje kuće – neki student, koji je na mansardi sedeo nad svojim knjigama, začu glasan krik. On skoči i oslušne, ali sve beše tiho. Mora da mi se priviđa, reče u sebi i nastavi da čita. Ne priviđa se, tako se, posle kratkog vremena, poređaše slova u knjizi, sama od sebe. Priviđa, ponovi on i krenu da ispravlja slova, povlačeći prstom duž uznemirenih redova".