Petite traité des grandes virtues

Ako se vrlini može podučavati, u šta verujem, to se pre može primerom nego knjigama. Čemu onda služi rasprava o vrlinama? Tome, možda, što bismo u njoj pokušali da shvatimo šta treba da činimo, ili budemo, ili kako da živimo, i da tako, barem intelektualno, izmerimo put koji nas od vrlina razdvaja. Zadatak skroman, nedovoljan, ali nužan. Filozofi su učenici (jedino mudraci su učitelji), a učenicima su potrebne knjige: zato ih katkad i sami pišu, kada ih one koje su im pri ruci ne zadovoljavaju ili su im preteške. Ima li, za svakog od nas, potrebnije knjige od rasprave o moralu? I šta je, u moralu, dostojnije našeg zanimanja od vrlina? Kao ni Spinoza, ni ja ne držim da je korisno napadati poroke, zlo, greh. Zašto uvek optuživati, uvek napadati? To je žalosni moral žalosnih ljudi. Što se dobra tiče, ono postoji jedino u nesvodivom mnoštvu dobrih dela, koja nadmašuju sve knjige, i dobrih sklonosti, kojih takođe ima mnogo ali svakako manje, a koje tradicija označava imenom vrline, to jest izvrsnosti (to je značenje grčke reči arete, koju su Latini preveli kao virtus).