Abhandlung über den Ursprung der Sprache

Već kao životinja čovek ima jezik. Svi silni i najsilniji među silnima, bolni osećaji njegovog tela, sve jake strasti njegove duše ispoljavaju se neposredno u kriku, u tonovima, u divljim, neartikulisanim glasovima. Životinja koja pati će, baš kao i junak Filoktet, kad je spopadne bol, početi da cvili, da ječi, pa tako je napuštena, na pustom ostrvu, bez prisustva bližnjeg, spremnog da pomogne, bez traga i bez nade u njega. Kao da slobodnije diše, dajući oduška silnom i namučenom dahu; kao da deo svog bola prenosi u uzdah i iz praznog vazdušnog prostora uvlači u sebe nove snage da preboli, ispunjavajući jecajima gluvi vetar. Tako nam je malo priroda dala u vidu podvojenih kamenih stena, egoističnih monada!