Kag god je reč o pesniku Adamu Puslojiću, prvenstveno se nametne misao o nekoj poetičkoj preobražajnosti i nepredvidivom skoku u novost. I ovog puta, povodom pesama pisanih protekle godine u alpskom hodočašću, izneneđenje ne izostaje - jednostavno, za ovog pesnika su sva mesta sveta i pesmotvorna; njemu je dato samo da do njih stigne, da ih otkrije i usvoji “očima, prstima, njuhom i sluhom” ili još potpunije, kako sam ističe “sagledavanjem i instuicijom, ustvari”. Put i putovanje su oduvek izazov pesničkom jeziku, ne samo za opise vidika i kosmičkog bezmerja, prirode i njenog tajanstva, već je više otkrivanje neiskušanih jezičkih mogućnosti za lov slika koje nadilaze logičke okvire i mitske obrasce, prepoznatljive u prostoru tradicije i osvojene poetike.