Ватимо, Ђани

Гианни Ваттимо (Торино, 1936) спада међу најважније и најпревођеније савремене италијанске филозофе, са међународним угледом као сјајни тумач Хајдегера, Ничеа и Гадамера. Студирао је филозофију на универзитету у Торину, где је и докторирао код Луиђија Парејсона, а касније је радио заједно са Хансом Георгом Гадамером и Карлом Левитом на универзитету у Хајделбергу. Почев од 1982. год. професор је Теоријске филозофије на универзитету у Торину. Касних шездесетих и раних седамдесетих играо је активну улогу у политици Радикалне партије. Ватимо је најпознатији по својим списима о ил пенсиеро деболе (слабој мисли).  Он је поима као одбијање просветитељског идентификовања интелектуалца као авангардног законодавца: ил пенсиеро деболе одбија снагу воље коју модерност претпоставља.

Најважнија дела: лл цонцетто ди фаре ин Аристотеле, Гиаппицхелли, Торино, 1961; Сцхлеиермацхер, философо делл'интерпретазионе, Мурсиа, Милано, 1968;  Интродузионе ад Хеидеггер, Латерза, Рома-Бари, 1971; Ил соггетто е ла масцхера, Бомпиани, Милано, 1974; Ил пенсиеро деболе, Фелтринелли, Милано, 1983; Диалого цон Ниетзсцхе. Сагги 1961-2000, Гарзанти, Милано, 2001; Ецце цому. Цоме си ри-дивента циò цхе си ера, Фази, Рома, 2007.