Немате књига у вашој корпи SrpskiСрпскиEnglish

Станојевић, Станоје

Natrag

 

Станоје Станојевић (24. август 1874 - 30. јул 1937), је био српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.

Станоје Станојевић је рођен 24. августа (12. августа по Јулијанском календару) 1874. године у Новом Саду где се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а међу професорима су му били чувени научници Ватрослав Јагић и Константин Јиречек. Као 20-годишњи студент својим радом „Прилошци библиографији србуља\" привукао је пажњу професора Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе „Дие Биограпхие Стефан Лазаревић'с вон Константин дем Пхилосопхен алс Гесцхицхтсqуелле\" (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот, нарочито византијско-српски односи. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.

Станојевић је писао критичке осврте на историчарска дела, обично веома оштре, што му је стварало тешкоће и непријатности. Изабран је за доцента српске историје на београдској Великој школи, али није потврђен, јер тадашњи председник владе Владан Ђорђевић није заборављао Станојевићеву негативну критику његове књиге „Грчка и српска просвета\" из 1896. године. После непотврђивања избора одлази на усавршавање у иностранство, а у Србију се враћа 1900.

За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године а 1920. за редовног члана.

Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на делу Византија и Срби, које је било широко замишљено, али од кога су изишле само две књиге. Иако је дао неколико веома добрих истраживачких радова, нарочито у младости. Станојевића углавном карактерише одличан приказивачки дар.

Написао је више дела из српске историје: Византија и Срби, „Свети Сава\", Студија о српској дипломатији, Историја српскога народа, О јужним Словенима у ВИ, ВИИ и ВИИИ веку и друга.

Станојевић се од младости активно бавио публицистиком и просветитељством. Писао је чланке за разне новине, нарочито за Политику чији је био један од оснивача. Био је директор и уредник „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца\", јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. То дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.



Od istog pisca:


 

 

© Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića