Сосир, Фердинанд де

Фердинанд де Сосир (фр: Фердинанд де Сауссуре (Женева, 22. новембра 1857. - Вуффленс-ле-Цхâтеау крај Моргеса, 22. фебруара 1913.) је лингвист који је својим поставкама утемељио модерну лингвистику и дао темеље европском структурализму.

Родио се у Женеви гдје је и одрастао. Сматран је талентованим и интелигентним младићем. Учио је латински, грчки и санскрт и разне друге курсеве на Женевском универзитету, а дипломирао је на Лајпцишком универзитету 1876.. Две године касније у Берлину је у 22. години написао своје једино целовито дело Мéмоире сур ле сyстèме примитиф дес воyеллес данс лес лангуес индо-еуропéенес (Теза о примитивном вокалном уредјењу у индоевропским језицима) којом је поставио темеље теорији ларингала.

Вратио се у Лајпциг и награђен је 1880. за свој докторат. Недуго потом преселио се у Париз где је предавао готски и старовисоконемачки. Године 1891. се вратио у Женеву, а на универзитету је предавао санскрт и индоевропеистику остатак свог живота. Од 1906. почиње предавати курс опште лингвистике и упоредне историје индоевропских језика све до своје смрти 1913.

Један женевски ученик и пријатељ пише да је живео попут усамљеника, да се удаљавао од људи и ћутао обузет размишљањима ради припремања предавања. За живота је имао мало пријатеља, а то су били лингвисти Мишел Бреал, Гастон Парис и Вилхелм Страјтберг.

Занимљиво је да он није написао књигу која га је прославила, а вероватно је уопше и није намеравао објавити. Књигу Курс опште лингвистике објавили су након његове смрти студенти користећи се белешкама с његових предавања. Били су то Шарл Бали и Албер Сеше. Курс се темељи на трима циклусима бележака из раздобља предавања у Женеви од 1877. до 1906. Након Сосирове смрти, Бреал и Страјберг су хтели објавити његова предавања, али су установили да није писао никакве писмене припреме, стога су прикупили белешке деветорице студената, које су биле неуједначене и непотпуне. Најдетаљније су биле Дегалиерове и Риедлингерове белешке, али промакнуле су им Константинове које је објавио Роберт Гедел 1957. године.

У том делу постоји пет темељних дихотомија:

језична дјелатност (лангаге): језик (лангуе) - говор (парол)језични знак: означитељ (сигнифиé) – означеник (сигнифиант)приступ: интерна лингвистика - екстерна лингвистикаперспектива: синхронија - дијахронијаодноси: синтагматски односи - асоцијативни односи

Њој је Де Сосир придао и шесту дихотомију разликовања форме и супстанције.

Сосир је одредио предмет лингвистике и рекао да је то језик, објашњавајући при том дистинкцију језика и говора. По њему предмет неке науке мора бити устројство, а језик то јесте. Управо је поглед на језик као устројство и структура, оно што је касније развило структурализам. По том правцу, задатак лингвиста јесте проучавање језика као динамичког система.