Историја и духовне науке

Аутор ове студије зналачки разматра основне проблеме филозофије историје и духовних наука, излажући генезу значења кључних појмова, све до њихових арбитрарних импровизација у позитивистички обојеном савременом добу. Садржински посматрано, монографија подразумева расветљавање кључних појмова од Платона и Аристотела, преко Канта и Хегела, до Хајдегера и Гадамера, али и Петронијевића, Паточке и Григорија Паламе. Петровић констатује неуспех данашњих антифилозофски, позитивистички и натуралистички настројених наука да појме духовност, као и шансу да се управо кроз духовне науке реафирмише самоспознаја човека и његове светско-историјске одговорности према захтевима ума у властитом бићу. Посебан квалитет рада састоји се у ауторовом домишљању и реактуелизовању појмова прве филозофије, у теоријском контексту духовних наука, са дискретним изношењем властитих погледа на сложене процесе глобализације света, као и на положај српске историје у тим процесима.

Из рецензије проф. др Миланка Говедарице