Временски односи у језику Андрићеве нарације

„Књига Иване Антонић представља значајан допринос тумачењу Андрићевог језика и проучавању синтаксе реченице савременог српског језика. Монографија је састављена од девет текстова у којима су изложени резултати истраживања темпоралног семантичког поља обављеног у периоду од десет година у оквиру међународног пројекта Института за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу. Један дио радова долази паралелно као резултат учешћа на пројекту „Синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања стандардног српског језика“ на Одсјеку за српски језик и лингвистику Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. У приступу је примијењен теоријско-методолошки концепт који је Ивана Антонић разрађивала у радовима посвећеним номиналној и сентенцијалној темпоралној детерминацији. Ауторка на више мјеста у анализи готово свих текстова запажа да Андрићеве временске конструкције не одступају много од стања у савременом језику, али доносе специфичности који су важне за нове, другачије интерпретације синтаксе српског језика и редефинисање структуре семантичких поља.

Ивана Антонић изабрала је за анализу изражавање помоћу синтаксичких конструкција једне од најважнијих фабуларних категорија умјетничког текста – категорију времена у којој доминира прошлост. Наш је нобеловац у већини дјела, посебно у романима, окренут историји, њоме је очаран, фасциниран, „инфициран“, садашњост долази само у одсликавању неких актуелних стања [...] Стога је ова монографија посебно значајна са аспекта сучељавања и прожимања временске приповједачке перспективе (како писац представља вријеме), језичке временске перспективе (како се помоћу језика уобличава и може уобличити временска димензија) и истраживачке перспективе (како се може аналитички, у датом случају лингвистички, и још уже синтаксички, научно осмислити и описати временска компонента умјетничког дјела на плану индивидуалне реализације синтакстичког потенцијала језика и у односу на глобални потенцијал савременог језика).

Монографија Иване Антонић даје допринос на два плана: на плану комплексног, дубоког тумачења језика и стила Ива Андрића и на плану проучавања синтаксе савременог српског језика. Ако се дода чињеница да оваквих истраживања уобличених у посебну монографију на широком корпусу готово да и нема код нас, дати рукопис добија још већу тежину. Њена посебна вриједности лежи у томе што је дубока синтаксичка анализа извршена на језику једног од највећих стилиста у историји српске књижевности\".

Бранко Тошовић