Истина у кривичном поступку

Кривично процесно право је грана права, која је у последњим годинама била предмет значајних измена. Измене су биле знатно чешће него што је то пожељно када је у питању ова грана права. Најрадикалније измене учињене су доношењем новог законика 2011. године. Традиционалне тековине теорије и праксе нису уважене. Напротив, с њима се раскинуло и пажња је у великој мери усмерена према англосаксонској правној логици. Проблем се састоји у томе што је угледање на англосаксонски правни систем било некритичко, те је резултирало неадекватном и некритичком рецепцијом правних института који не одговарају европско-континенталној правној логици. Број, а поготово домашаји тих института, није занемарљив. Последице су веома значајне, а огледају се у квалитативној деградацији кривичног поступка. Осим угледања на англосаксонски систем преко пожељне мере, проблеме представљају и неке нове концепције, механизми и идеје које су добиле нормативни израз, а у примени узрокују не само нелогичности, већ и озбиљне проблеме.

Не треба, наравно, занемарити ни чињеницу да су учињене и поједине позитивне промене. Међутим, негативне претежу. Једна од негативних последица, а ми бисмо рекли и најважнија, непостојање је обавезе достизања истине у кривичном поступку. Тако нешто је проблематично с аспекта правичности, али и с аспекта легитимности кривичног поступка. Уколико истина, а тиме и правичност, у поступку нису нимало значајни, питамо се шта онда јесте значајно. Шта оправдава вођење кривичног поступка, када се готово сваки циљ кривичног поступка неминовно ослања на истину и од ње зависи? Сасвим је очигледно какве проблеме су архитекте важећег поступника унеле у наш правни систем. Управо из тог разлога сматрамо неопходним и легитимним детаљно сагледавање истине у кривичном поступку.

Детаљно сагледавање истине у кривичном поступку не подразумева анализу свих постојећих института и одредби. Аутор се определио за анализу одређених института. Такав приступ има и одређене опасности. Наиме, свака селекција ствара сасвим разумљиву могућност да се одабере и обради нешто што није од нарочитог значаја, али исто тако и да се изостави нешто од нарочитог значаја. Аутор овај ризик у потпуности прихвата, а опасности иманентне селекцији не наводи као оправдање недостатака ове књиге, стога их тако не треба ни разумети. Такође, аутор није пропустио прилику да изнесе озбиљну и аргументовану критику лоших нормативних решења, којих је далеко више но што је то допустиво.