Житије протопопа Авакума, које је он сам написао

Житије протопопа Авакума , које је он сам написао је дело које у првом лицу износи све патње, искушења, настојања и духовну борбу протопопа (протојереја) Авакума Петровича, као представника старовераца (старообредника), који се доследно противио реформама свога бишег пријатеља патријарха Никона. Патријарх Никон је у историји запамћен као реформатор Московске православне цркве, што је довело до њеног расцепа на староверце и нововерце током седамнаестог века. Упркос наредбама цара, Авакум се упорно противи реформама и бива прогнан у Сибир. Последњих четрнаест година живота проводи утамничен у тврђави у Пустозерску, крајњем северу европске Русије, где и настаје Житије (1672-75), прва аутобиографија у руској књижевности која обилује изузетно реалистичним опажањима, приказима и немилосрдним дешавањима.

„Авакум је 14 година провео на хлебу и води у земљаном затвору у Пустозерску, неуморно је настављао своје приповедање, слао повеље и оружне посланице. Напослетку је његово дрско писмо у коме је молио цара Алексеја Михајловича и нападао патријарха Јоакима, одлучило судбину Авакума и његових другова. 1. [14] априла 1682. године они су спаљени у Пустозерску. Расколници сматрају Авакума за мученика и имају његове иконе. У сфери раскола Авакум је деловао не само примером непоколебљивости убеђења; он је  један од најистакнутијих расколоучитеља. Авакуму се приписују 43 дела.“

Андриј Лаврик