Идеја хуманости. Увод у феноменологију

Када се говори о појму хуманости, прво треба дефинисати шта је хуманост подразумевала некада, и како се овај појам представљао кроз епохе, да би се могло говорити о његовом савременом значењу. Роберт Легро почиње Идеју хуманости дефининицијом појма самог човека. Човек као човек, његова хуманост, није дефинисана ни неком идеалном природом (моделом) ни непосредном природом (осећајношћу), ни првобитном суштином ни склоношћу којој би тебало тежити. Оваква неодређеност човекове природе \"укинута је\" тек са појавом покрета просветитељства, а касније и романтизма. Исто питање разматрано још од 18. века и данас је актуелно – како дефинисати појам човека у вези са његовом урођеном природом али спољним факторима који утичу на формирање његове личности, како дефинисати његову хуманост. Одоговоре које нуди Легро јесу одговори који су у вези са појмовима натурализације, дехуманизације, индивидуалне аутономије...

На примеру теорија Токвила, Хусерла, Хајдегера и Арентове, аутор нам на један детаљан начин предочава како се појам о човеку прихватао у разним епохама, са домининатним режимима, и шта представља \"модерног\" човека. За Токвила средиште модерног менталитета, односно модерног човека, представља индивидуална независност, која се јавља деконструкцијом свих наслеђених идеја. Што се тиче Хусерла, он човека сматра за изворно натурализовано биће, који је заробљеник уређене спонтаности. Хајдегер човеково постојање види одвојено од начина постојања ствари, те је свака својина коју представља човек као људско биће увек само могућност. На крају, тумачи се мишљење Хане Арент, помало парадоксално – она сматра да човеково биће тежи ка дехуманизацији, али да та дехуманизација може бити прекинута сопственим трудом бића – стварањем и политичком акцијом.