Виртуелни наратив. Огледи из когнитивне наратологије

Основна теоријска и методолошка полазишта ове књиге заснована су на сазнањима когнитивне наратологије, а баве се феноменом виртуелног наратива у делима бројних српских писаца 19. и 20. века (Лаза К. Лазаревић, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Иво Андрић), као и А. П. Чехова из руске књижевности. Полазећи од кључне дистинкције актуалне и нереализоване приче, виртуелни наратив је сагледан на основу неколико критеријума: из перспективе припадности лику или приповедачу, према интензитету виртуелности, према приповедним облицима кроз које је саопштен, као и према имплицитном, односно, експлицитном увиду.