Филолошка истраживања словенских старина

Књига „Филолошка истраживања словенских старина, остаци многобоштва у источнословенском култу Николаја Мирликијског“ дело је Бориса Андрејевича Успенског (1937), познатог руског филолога и ауторитета у светској науци. Свестрани научник и мислилац разуђених интересовања и иновативних истраживања, историчар језика и етнолингвиста, књижевно-научни критичар, семиотичар, историчар, и културолог, Успенски прве радове пише са становишта структуралне типологије, да би се касније специјализовао у низу других хуманистичких наука. Члан је неколико академија наука, почасни доктор више универзитета и један од утемељивача тартуско-московске структурално-семиотичке школе. 

Обимна и разноврсна грађа коришћена за студију „Филолошка истраживања словенских старина“ указује на интердисциплинарност као једну од главних карактеристика овог истраживања (аутор познаје и користи материјал етнографије, митологије, историје културе и религије, фолклора, лингвистике), као и интермедијалност (као аргументација се користи и анализа икона), чиме се додатно сугерише интегралност религиозне слике света који је предмет његове пажње. Књига се сматра искораком у науци управо због коришћења огромне грађе, нове систематизације и методолошки успешне реконструкције.

Главна теза књиге је да руски св. Никола реплицира многобожачки култ Волоса, те да нас реконструкција враћа на првобитни индоевропски мит о двобоју бога са неким противником. У овом семиотичком тумачењу многобоштво и његови трагови су једноставно културолошке чињенице које не дозвољавају да се склизне у помен сујеверја или вулграизацију светитеља.

Циљ истраживања аутор је формулисао на самом почетку студије:

\"У овом истраживању покушали смо да предочимо словенске многобожачке представе, које су условиле особеност руског култа Николе (св. Николаја). Хришћански извори овог култа су потпуно очигледни. Ипак, на словенском тлу дошло је до карактеристичне контаминације хришћанских и многобожачких веровања. Контаминација је условила битну трансформацију примарне слике: хришћански светитељи – међу њима св. Николај – постали су замена за многобожачке богове и, наравно, прожети су низом црта многобожачког порекла. Отуд је проучавање народних култова светитеља драгоцени извор за реконструкцију многобожачких представа: у ствари, одвајајући све оно што је усвојено у процесу христијанизације Русије, добијамо прави језички многобожачки културни слој.\"

Б. А. Успенски