Између бездана и неба

Студија  Између бездана и неба проф. др Милана Брдара садржи критику Декартовог програма утемељења знања, изведену на сасвим оригиналан начин, са врло провокативним и атипичним закључцима и тезама. Према средишњем закључку критике, Декарт није обезбедио утемељење рационалног знања; штавише, са недовршеним програмом остао је у предворју ирационалности. То је аргументовано развијањем последица четири основних Декартових теза: принципом радикалне сумње, јасноћом и одређеношћу као критеријумом истине, методским солипсизмом, и веровањем да се истина добија од Бога. Ни на једном од ових принципа, као и на свима узетим заједно, како аргументује аутор, није могућа модерна наука или модерна филозофија. Сумња у науци и филозофији не може да буде радикална, јасноћа је нужан, али не и довољан критеријум истине, на методском солипсизму није могућа никаква истина, а веровање у Бога је недовољно, или иманентно гледано, веза са Богом није образложена да би била осигурана извесност у стицању истине. Све то проф. Брдар детаљно анализира у овој студији, која представља својеврсну полемику о Декарту.