Етика западних медија. Антисрпска пропаганда и "хуманитарна" интервенција

Избијање (или покретање) југословенске кризе, њени узроци и даље развијање, осим политичке, привукли су и велику пажњу светских медија, а затим и културне и научне јавности. Само за првих неколико година сведоци смо праве поплаве разноврсних ставова о југословенској кризи: стотина књига и хиљада текстова, међу којима доминира мемоарска литература бивших званичника, као и записа новинара, актера збивања. Наравно, у том мору мемоарске литературе, монографија и чланака, има текстова како пристраних тако и оних из пера мање или више објективних аналитичара (историчара, политиколога, правника, социолога). Већина тих текстова оптерећена је традиционалним предрасудама, опортунизмом и демагогијом њихових аутора, или пак интересима кључних актера догађања на овим просторима. Начин на који су написане готово све ове публикације, с малобројним изузецима, доприносио је више замагљивању и искривљавању онога што се збило током распада \"друге Југославије\" крајем XX века, него непристрасном истраживању и приказу узрока, следа и последица југословенске кризе. Заправо, њихови аутори, слично евро-америчким популарним медијима и западним званичницима, и под њиховим неприкосновеним утицајем, узроке и ток збивања приказивали су једнострано, и самим тим кривицу бацали на само једног од актера тих догађања. Због чега се управо овако писало биће јасније када погледамо како су западни званичници и медији, вођени сопственим политичким и геостратешким интересима, предубеђењима, анимозитетима или идеолошким заблудама, представљали збивања у Југославији, али и како се на тако необјективну литературу, сем спорадично, нисмо много обазирали.

Слободан Вуковић