Спецулум другог: жена

Лис Иригаре истражује појам жене као \"Другог\". Иригаре тврди да жене у западној патријархалној култури функционишу као огледала за мушкарце. Наслов првог дела је сугестиван: Спецулум је инструмент којим се гинеколози служе при прегледу унутрашњих органа женског тела, инструмент моћи који жене чини објектима од интереса. Свет се усредсређује на \"мушкарца\" као субјекта. Свако други је маргинализован или учињен објектом за његову употребу. Иригаре каже да жена \"још увек не постоји\" јер је наш дискурс неспособан да представи жену другачије него као негативан одраз мушкарца. Бавећи се дискурсивним конструкцијама \"женске сексуалности\", она би желела да о томе говори без коришћења израза прописаним мушким начином размишљања. Жене треба да се ослободе од \"експропријације\" у оквиру патријархалне културе.

Рад Иригаријеве има полазиште у лингвистици и психоанализи и на њу су утицале идеје француског теоретичара Жака Лакана, кога она критикује. Она се упушта у филозофску расправу о реалности живота жена и исказује бригу за етику и друштвени уговор. Иригаре модификује Лаканова поимања \"имагинарног\" и \"симболичког\" јер налази да се његове теорије могу применити само на мушке субјекте. Када Лакан пружа објашњења развоја жена и мушкараца, он у ствари нуди \"репрезентацију\" која идентификује жену са мајком, са првобитним изгубљеним објектом који ствара жељу. Иако тврди да се људски идентитет формира у дискурсу, он своди женско тело на функцију биолошке репродукције, која лежи изван културе или симболичког. Иригари истиче да су женама, у историји мисли или симболичкој организацији, дате нежељене особине мушкараца. Оне се доводе у везу са губитком, безвредношћу и нагонима ка смрти. Жена је у исто време \"пропадање\" и \"уздизање\". Докле год се жена посматра очима мушкараца она остаје у домену \"неостварене могућности\". Као начин борбе против овог симболизма, Иригари заступа и усваја стратегију \"мимезиса\", који намерно треба да преузме \"женску улогу\" како би указао на експлоатацију жене од стране фалусног дискурса.

Један од најважнијих доприноса Иригаријеве феминистичкој књижевној критици је њена валоризација женских веза и искустава. Иригари примећује да теорије о несвесном које су уобличили мушкарци, једва да се дотичу односа жене са мајком и односа међу самих женама. Она сматра да \"убиство\" мајке резултира у \"некажњавању\" сина и погреб жена \"у лудилу\". Према Иригари, мајке, и жена међу њима, \"заробљене\" су у улози оне која \"задовољава потребе\", али у исто време нема приступ жељи. Отуда жене бивају паралисане или постају хистеричне, јер немају начина, немају метафора за изражавање жеље. У својим радовима Иригаре се често служи играма речи како би сугерирасала флуидност и плуралност женске сексуалности и израза. Стога је њена метафора за женски стил \"две усне\", која указује на додир са својим телом, самодовољни јоуиссанце (фр. задовољство, уживање), на размену и на постојање алтернативног дискурса. Она радије употребљава вагиналне усне него фалус као модел текстуалног и сексуалног субјективитета. \"Парлер-фемме\", говорити женски, постаће могуће тек кад жене буду могле да нађу своје имагинарно искуство у које могу да сместе своје жеље и проживљена искуства.