Тоталитарни језици

Изузетно занимљиву рецепцију књиге Жан-Пјер Фаја обележила је изјава француског председника Жан-Франсоа Митерана да она представља једну од најзначајнијих књига 20. века. Чињеница да ова изјава потиче од значајног европског државника, а не од неког филозофа или теоретичара књижевности не умањује него, напротив, увећава њен значај. Наиме, ретко када се догађа да неки признати државник скреће пажњу на неку филозофску књигу. Разлог због којег би то учинио не може почивати нигде другде до у њеној друштвеној релевантности, у умећу да именује и препозна неке актуалне проблеме савременог друштва. У средишту Фајовог филозофског рада налази се теорија наративности. Фајов допринос тој теорији састоји се у тези да се наратив више не ослања на пресудној аристотеловској разлици истинито/лажно. Уместо тога, наратив се темељи на искључујућем односу према свим конкурентним наративима.

Разматрајући ову иманентну полемичку природу наратива, а посебно као историјског наратива, Фај се сврстао уз средишње фигуре тзв. језичког обрата који се изузетно плодно развијао у Француској почевши од шездесетих година прошлог века. Тоталитарни језици представљају Фајову најзначајнију и најпознатију књигу из 1972. године (превод на немачки 1977). Ово волуминозно дело прати кључне речи десно оријентисане немачке политике и културе с краја 19. века, па све до слома Вајмарске републике и доласка националсоцијалиста на власт. Између два светска рата идеолошки наративи екстремне деснице приповедали су о историји на основу једне синтагме: тоталитарна држава . Фај изузетно стрпљиво и акрибично приказује различите контексте и начине употребе који су зачети у приповедачким мотивима, а завршили су са највећим и најмасовнијим уништењем у историји цивилизације. Фај нам уверљиво доказује да такав наратив није могуће зауставити у равни пуког историчарског дискурса, пошто он по својој природи тежи да постане акција. Другим речима, реторика радикалне деснице нам показује како извесној језичкој економији, у којој се речи више него брижљиво бирају, полази за руком да постане стварност, да се инкорпорира у човеков животни свет. Фајова капитална књига утолико представља једну критику историје која се не може провести другачије, него поступком који демонстрира како историја, приповедајући, остварује саму себе.