Српски дијалекти и њихова класификација

Распад српскохрватске језичке заједнице за српску дијалектологију значио је да из њеног поља проучавања излазе говори Хрвата и муслимана Бошњака, а изласком кајкавског и чакавског наречја из тог поља и појам штокавског наречја за српску дијалектологију постаје ирелевантан, јер су сви српски говори штокавски.

Први од два главна разлога за раскид српскохрватске језичке заједнице је социолингвистички, јер је језичка припадност неке популације у цивилизованом свету обично повезана са две друге реалности, националном припадношћу и корелацијом с одређеним књижевним језиком. Други разлог је чисто дијалектолошки, а то је да српскохрватска дијалекатска заједница никад и није почивала на дијалектолошким мерилима, већ на политичким односно социолингвистичким.

Српскима се тако могу сматрати они дијалекти којима говоре Срби, односно она популација која свој говор назива српским, а то су управо сви штокавски дијалекти осим икавских, стариначких славонских и источнобосанских, с тим што се мора водити рачуна и о оним говорима који нису српски у националном смислу.

Нова дијалектолошка визура заједно са новим резултатима теренских истраживања омогућила је и побољшање класификације српских дијалеката, а у ређим случајевима и њихове номенклатуре.

\"Синтетска расправа академика Павла Ивића Српски дијалекти и њихова класификација настала је при самом крају ауторовог живота, знатно након заснивање едиције његових целокупних дела. Она сведочи о Ивићевом детаљном и свестраном увиду у дијалектолошку литературу објављену након штампања његових двеју чувених дијалектологија, двају систематских прегледа срп(скохрват)ских дијалеката: 1956. на српском и 1958 на немачком. Због свога научног значаја и потреба педагошке природе ова троделна Ивићева студија штампа се као посебна књига, и то пре осталих збирки његових чланка и расправа из домена дијалектологије\".

Слободан Реметић