Велика транзиција

Од Марксовог времена па до 1989, реч капиталиста је свуда била увреда! Са релативним изузетком Сједињених држава, али само са релативним. Тада се десио прелом: Французи су заувек покопали своју Револуцију. Берлински зид је срушен: у Котонуу, Бенинци су оборили Лењинов кип; на улицама Букурешта демонстранти су написали \"Живела приватизација!\". За читаве народе, капитализам, некад омражен и сумњив, постао је нада, пут напретка и слободе. Чак је и неколико филозофа изјавило да капитализам представља крај историје, једнообразну и универзалну идеологију ка којој се креће читаво човечанство. Претерано \"оптимистички\" став. Капитализам је одвећ несавршен да се не би могао превазићи. Несавршеност духа, најпре: легитимитет капиталистичког система, практичне а не теоријске природе, непостојан је, јер извире једино из његове успешности. Довољан ће бити један неуспех, један тренутак спорог развоја, па да његови темељи буду непосредно оспорени, а његова смрт најављена. Политичка крхкост, такође: капитализам не производи митове, а још мање хероје; народи о њему суде само на основу његових резултата, а за ове се не може јемчити да ће увек бити позитивни. Ова јаловост у стварању митова својствена капитализму сведочи а његовој искуственој надмоћности, али и о његовој конститутивној слабости: капитализам у нама више задовољава хомо ратионалиса него хомо сyмболицуса.