Средишње краљевство. Пут у историју Кине.

Једне вечери 1972. године, амерички писац Харисон Салисбери појео је прилично укусну вечеру у Пекингу. При повратку у хотел је доживео нешто необично: \"Ноћ је прекривала град попут баршуна, а месец је био као од сребра. Било је тако мирно да су се на удаљености од једног кварта могли чути обртаји точкова бицикла, а тишина се у сенци дрвећа преливала попут невидљиве водене струје. Никада нисам доживео такву тишину у граду, а да је опет, иза безбројних зидова, у тесним дворишним кућама, у мрачним хутонзима, спавало милион људи, или тачније, не милион, већ седам милиона, и то у тишини тако дубокој да сам скоро могао да их чујем како удишу и издишу...\" Неколико недеља касније је у посету дошао Ричард Никсон. Председник Сједињених Америчких Држава је био у мирољубивом расположењу и желео је да се спријатељи с успаваним дивом на истоку. С њим је допутовао његов блиски саветник, Хенри Кисинџер. Кисинџер је испричао Маоу да је препоручио студентима на Харварду да прочитају записе вође. \"Ти моји записи нису баш од неке нарочите вредности\", одговорио је Мао. \"Нема ничега корисног у њима\". \"Записи вође су променили Кину и свет\", инсистирао је Кисинџер, али Мао је био једнако одсечан: \"Нисам успео да променим ништа, можда само поједина места у Пекингу и околини\".

Т. Феровик