О мерилу укуса

Обично се сматра да је Кант први велики филозоф модерног доба у чијој мисли естетичка проблематика има важно и недвосмислено утврђено место, па се и у томе види понекад једна од одлика које супротстављају критичку филозофију великим системима рационалистичке и емпиристичке традиције.

Слика се битно мења када напустимо велике филозофске системе 17. века и Канта упоредимо са његовим нешто старијим савремеником Хјумом. Додуше, као ни филозофи 17. века, ни Хјум није оставио за собом неки опсежнији спис који би првенствено расправљао о естетичким проблемима и на тај начин могао представљати природан пандан Критици моћи суђења ; али било би сасвим погрешно извући одатле закључак да у погледу естетичке проблематике Хјум није исто тако одлучно као Кант раскинуо са филозофском традицијом 17. века.

Књига „О мерилу укуса“ укључује Хјумове текстове који се пре свега баве естетичким питањима, те се целовит утисак о његовим естетичким идејама може формирати већ ишчитавањем самосталних огледа: „О мерилу укуса“, „О једноставности и префињености у писању“, и „О трагедији“. Један од најмање познатих текстова „Истраживања о људском разуму“ бави се деловањем асоцијације идеја о историји, епу и драми.