Француска историјска револуција. Школа анала 1929-1989

Много најиновативнијих, најзначајнијих и највреднијих историјских дела 20. века написано је у Француској.ата  Ла ноувелле хистоире , како је понекад зову, чувена је као француска, и исто толико контраверзна као ла ноувелле цуисине . Знатан део ове нове историје је дело групе аутора која је сарађивала у часопису основаном 1929, познат под именом -  Анали . Остали углавном зову ову групу \"школа Анала\", истичући оно што им је заједничко, док они унутар групе често поричу постојање такве групе, наглашавајући индивидуалне приступе унутар ње. У средишту групе су Лисјен Февр, Марк Блок, Фернан Бродел, Жорж Диби, Жак Ле Гоф и Еманиел Ле Рој Ладири. Ближе ивици су Ернест Лабрус, Пјер Вилар, Морис Агилон и Мишел Вовел, четири истакнута историчара чија приврженост марксистичком приступу историји – нарочито код Вилара – оставља их изван унутрашњег круга. На ивици или изван ње су Ролан Мусније и Мишел Фуко, који се укратко помињу у овој студији због преклапања њихових историјских интересовања и оних везаних за Анале .

Часопис, који је сада стар више од шездесет година, основан је да би промовисао нову врсту историје. Главне идеје Анала могу се укратко изложити овако: уместо традиционалног излагања догађаја, уводе се аналитичке историје усмерене на проблем; приказује се историја великог броја људских активности уместо политичке историје; да би се постигла прва два циља, успоставља се сарадња са другим дисциплинама: географијом, социологијом, економијом, лингвистиком, социјалном антропологијом.