Интертекстуалност Андрићевих записа

Књига Интертекстуалност Андрићевих записа Јелене Новаковић наставља и допуњава истраживање сабрано у књизи Иво Андрић и француска књижевност (2001). У Андрићевим бележницама у архиву САНУ записани су коментари дела домаћих и страних аутора, док француска књижевност и цитати француских писаца заузимају значајно место, кроз које Јелена Новаковић открива специфичан архитекст, присутан у прикривеном виду у појединим Андрићевим делима. Андрићев одабир цитата, ауторка указује, није рефлектован у виду утицаја на његова дела, већ успоставља специфичну подударност са његовим поетичким начелима. Андрићеву перцпецију човека и његовог унутрашњег живота у додиру са француским уметницима, Јелена Новаковић тумачи кроз седам поглавља, усмерена на његове књижевнокритичке судове о француским писцима, њихове естетитичке исказе, као промишљања уметности кроз исказе француских сликара и композитора. У књизи је дат увид у особено успостављен дијалог Андрића и Виктора Игоа, као и у интертекстуалне нити које творе кореспонденцију са француском списатељицом Маргеритом Јурсенар. Латински цитати које Андрић уноси у своју бележницу и његово познавање дела класичне старине, такође су један од значајних елемената истраживања ове књиге.