Старосрпска зависна реченица од XИИ до XВ века

Овом књигом обједињују се резултати емпиријских истраживања зависносложених реченица, односно хипотактичких структура у старосрпском језику од краја XИИ века (од када потичу први сачувани српски писани споменици) до друге половине XВ века, која је за развој старосрпског језика вишеструко преломна. Истраживачки корпус чини старосрпска пословноправна писменост негована по владарским властеоским и манастирским канцеларијама средњовековне Србије, Босне, Дубровника и Свете горе, дакле писменост која је у културном контексту тзв. хомогене диглосије иступала као најпотпунији репрезентант старосрпског језика. Практично, све до друге половине XВ века - када земље српског језичког подручја (с изузетком Дубровника) падају под турску власт - овај је језички идиом у српској писмености био мање-више у вези са реторичком сфером јавне језичке комуникације, док је поетичка сфера јавног комуницирања у потпуности била резервисана за српскословенски језик.