Дневник 1942 – 2001

Дневник Александра Тишме, који је он водио 60 година, од 1942. године до 2001. године, сведочанство је о културним и друштвеним појавама у нашој земљи. Овај дневник представља костур његових каснијих дела, као што су Књига о Бламу и Употреба човека . Напомињемо да Тишма спада у ред најважнијих европских писаца, а добитник је многих европских и југословенских награда за књижевност. Његово дело покушава да одговори на питања: шта је то живот, шта је срећа, шта је усамљеност. Дневник почиње причама које је аутор писао још са 16 година, када он пред себе ставља животне циљеве - \"Желим да живим много, видим, осетим, стекнем комплетан појам о свету, да преточим своја искуства у дело и да увек будем јак и да праштам.\"

У наставку наводимо део из Тишминог Дневника :

Дневник сам почео да водим још као дечак у одрастању. Онда сам га прекинуо, видећи ваљда, да бележи све саме безначајности али сам са седамнаест година почео да га пишем поново у нову свеску и после тога нисам престајао да у ту свеску и у све нове и нове уносим датиране забелешке о себи и о оном што ми се битно и узбудљиво дешава. Дуго се нисам питао да ли ћу дневник објавити. Али, он је, започет као утеха усамљеника и као задовољавач потребе за трајањем писца у настајању, постепено израстао у посебно књижевно остварење, о чијој сам се будућности морао постарати, као и о свима осталима. Пошто је био тајан, побојао сам се био на почетку међујугословенског рата да би услед неке несреће - пожара, бомбе, шта ја знам - могао из непознатости пропасти право у непостојање, па сам преписао првих његових девет година и штампао их најпре у часопису “Књижевност”, а потом, 1991, као књигу код Матице српске под насловом \"Дневник 1942 – 1951\".