Студије из српске средњовековне писмености

Студије из српске средњовековне писмености , које је приредила Јасмина Грковић-Мејџор, представљају шести том целокупних дела Павла Ивића и садрже три књиге које је Ивић објавио у коауторству са Милицом Грковић и Вером Јерковић:  Дечанске хрисовуље , Правопис српскохрватских ћирилских повеља и писама XИИ и XИИИ века и Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља . Све три судије настале су у оквиру пројекта Историја српскохрватског народног и књижевног језика , чији је дугогодишњи руководилац био Павле Ивић, који је и поставио темеље организованог тимског научног рада на пољу историје српског језика.

Прва књига, Дечанске хрисовуље , настала је у коауторству са Милицом Грковић, и објављена је први пут 1976. године у издању Института за лингвистику у Новом Саду. Као и трећа књига,  Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља (објављена 1982. у коауторству са Вером Јерковић у издању Института за Јужнословенске језике), посвећена је једном од најрепрезентативнијих споменика српског средњег века, насталом у дворској канцеларији Немањића у време процвата српске средњовековне државе. Ове две студије стога представљају својеврсну целину која обухвата како историјат и опис споменика, опис времена и околности настанка Дечанских хрисовуља, тако и њихов палеографски опис и ортографску анализу.

Најстаријим периодом српске писмености бави се књига Правопис српскохрватских ћирилских повеља и писама XИИ и XИИИ века, објављена први пут 1981. године у коауторству са Вером Јерковић. Она је резултат вишегодишњег рада који је укључивао не само опис и анализу докумената, већ и њихово претходно снимање и разврставање по времену и месту настанка и по томе да ли је реч о оригиналима, преписима или преводима грчких докумената. Сама ортографска анализа ових докумената показала је да је већ у нашим најстаријим споменицима писаним народним језиком постојала стабилна правописна норма заснована на старословенској традицији.