Филологија светске књижевности

Филологија светске књижевности доноси шест огледа о стилу и виђењу стварности кроз које Ерих Ауербах (1892–1957) вођен историјском перспективом тумачи значајне домете духовне мисли које су изнедрили Вергилије и Данте, Мишел де Монтењ, Блез Паскал, Ђанбатиста Вико и Жан Жак Русо. Тумачећи језик књижевности и природу филозофске мисли, Ауербах разматра и специфичне варијације у односу према Богу, човеку и његовој суштини, у намери да испита најдубље слојеве искуства, специфичности темперамента и утицаје – религијске, филозофске, политичке и економске прилике које формирају њихове идеје и слике света. Ауербахово поимање филологије базира се на учењу о историји језика, обичаја и дела кроз које бива рефлектовано унутрашње људско биће историје .

Ерих Ауербах поручује да је земаљска кугла наш филолошки завичај сугеришући процесе изједначавања језика и губитак њихове разноврсности у којој се крије јединствена представа о човеку . Истакнути теоретичар и историчар књижевности, указао је на прави задатак филологије као научне дисциплине, значај и потенцијал перспективе проучавања светске књижевности,  стога се успоставља као драгоцен подстицај за будућа истраживања.

„Наша земаљска кугла, која је свет светске књижевности, постаје све мања и све више губи од своје разноврсности. Али светска књижевност се не односи једноставно на оно што је заједничко и људско уопште, него на међусобно оплођавање разноврсног. Фелиx цулпа распада човечанства на обиље култура његова је претпоставка. А шта се данас дешава, и шта се то стварно припрема?“

Ерих Ауербах